Polazak deteta u vrtić predstavlja uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje od roditelja, prevashodno od majke, na duže vreme. Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba, kako sa decom, tako i sa odraslima.
Često je ovo traumatična situacija, koliko za dete, toliko i za roditelje, jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji.
Dolaskom deteta u vrtić, menja se njegov dotadašnji način življenja, uglavnom mimo njegove volje. Ma kako bila izražena potreba za društvom vršnjaka (obično posle 3. godine), dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Njima je teško da shvate da je vrtić dobro i bezbedno mesto, kao i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje - manifestacije mogu biti veoma burne i dugotrajne.
Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena, jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena. Strah od odvajanja ne treba da bude razlog za brigu, mada ga nipošto ne treba zanemarivati u procesu privikavanja deteta na kolektiv.
